Plastična hirurgija nije hir nego lek

Veći nos ili klempave uši mogu narušiti čovekovo samopouzdanje još u najranijim godinama njegovog života

by Tanja Tomčić | 09.07.2022

Veći nos, klempave uši ili kakva druga sitna nesavršenost mogu narušiti čovekovo samopouzdanje još u najranijim godinama njegovog života. Zato su plastičari, zapravo, psihijatri sa skalpelom.

Mudri ljudi kažu da je lepota skandalozna jer diskriminiše sve one koji nisu lepi. Vekovima se tiho govori o tome kako lepi učenici dobijaju bolje ocene od ružnijih za identične radove, lepi kriminalci manje kazne za iste prestupe, a atraktivne konobarice veće napojnice. Lako ćemo s lepim, ali šta da rade oni prema kojima priroda nije bila tako naklonjena?

Današnji svet je surov, a ta surovost, nažalost, uzima maha i među sve mlađim generacijama, pa tako oni i s najmanjim fizičkim nedostacima ili deformitetima bivaju osuđeni, ismejani, odbačeni… Na kraju krajeva, njihovo samopouzdanje srozano je do te mere da mu teško ima pomoći. Da bi izlečio dušu, čovek mora prvo početi od onoga što je opipljivo i što je, zapravo, uzrok problema. Na ovaj način, plastični hirurzi u stvari su psihijatri sa skalpelom, jer svog pacijenta lako mogu osloboditi stešnjenosti i kompleksa.

NEDOSTATAK SAMOPOUZDANJA

Niko iole normalan neće leći na operacioni sto samo zato što ima viška vremena i novca, a još je spreman da istrpi nekakve bolove i zaboravi na privatni i profesionalni život nedelju-dve dana. Zbog određenog odstupanja od poželjnog izgleda tela ili lica, ljudi se prirodno povlače i razvijaju u sebi kompleks niže vrednosti, pate. Ta patnja jedina je legitimna indikacija za estetsku operaciju.

Psihosomatska medicina priznaje da preteran stres može izazvati infarkt miokarda. Ali isto tako – telesni deformitet može izazvati psihičku potištenost, što je razlog da hirurg pomogne. Tako operacija biva hirurška psihoterapija.

Članak se nastavlja posle reklama

Ljudima ne treba mnogo da bi bili srećni. Nekad su u pitanju korekcije minimalne asimetrije u predelu brade, većeg nosa ili klempavih ušiju, nekad složeniji zahvati… ali zajedničko im je to što pacijenti nakon ovoga odlaze kućama srećniji, zadovoljniji, s mogućnošću da okrenu sasvim novu stranicu u životu. Ako pitate plastične hirurge, profesionalce koji se ovim poslom bave već decenijama, nedvosmisleno će vam reći da plastična hirurgija nije hir već lek.

PSIHIČKO OLAKŠANJE

U jednom naučnom istraživanju ispitivano je 118 pacijenata sa šest najčešćih estetskih operacija: nos, kapci, uši, fejslifting, dojke i telesne konture (masne maslage). Postavljena su im pitanja pre operacija i u mesecima nakon zahvata, a odnosila su se na socijalnu, profesionalnu, emotivnu i seksualnu sferu. Mnogi su “procvetali”: bolje su se koncentrisali na poslu, bili prihvaćeniji u društvu, češće upražnjavali seks…

Članak se nastavlja posle reklama

Rezultati su takođe pokazali da su među ovim pacijentima dominirale osobine ličnosti kojih u opštoj populaciji jedva da ima (kontaktibilan – okrenut ljudima i okolini, socijalno aktivan, perfekcionista, emocionalno osetljiv…). To je razlog što velika većina ljudi ne može shvatiti i opravdati motive pacijenata koji traže pomoć plastičnog hirurga.

Kao posledicu toga, oni prećutkuju svoju estetsku korekciju koja im je bila lek za dušu i put ka normalnom, običnom životu, za razliku od operacije žuči, slepog creva ili meniskusa, za šta svako sme da zna. Obe pomažu čoveku: prve mu donose psihičko, druge telesno olakšanje.